Bistriji ili tuplji čovek biva kad…

Ovaj naslov originalan je naziv prvog i jedinog albuma grupe Šarlo Akrobata, izdatog osamdesetih godina prošlog veka. Pa ipak, ja se neću baviti počecima novog talasa i sjajnim grupama tog doba (to rade rock kritičari), već naprotiv, baviću se sadašnjim vremenom. Mislim da naslov savršeno oslikava moja trenutna razmišljanja.

Dakle, da krenemo...

Današnje jutro ni u najavi nije obećavalo uspešan početak dana. Uobičajeni ritual ispijanja kafe u miru i tišini, poremetila je temperatura mlađe ćerke i duga rasprava sa starijom ćerkom o češljanju kose. Da se bar na tome zaustavila moja nervoza, to bi bilo fer, sasvim ok, sve će to proći i idemo dalje. Međutim, u jednom momentu našla sam se u vrtlogu različitih emocija, koje su najiskrenije pretile da me uguše.

Jureći po kući kao pomahnitala zver, savlađujući prepreke po stanu u vidu papuča, knjiga i razbacanih korišćenih papirnih maramica po podu, trčala sam izigravajući Usaina Bolta ne bi li stvari dovela u red i uredno otpratila mog divnog supruga na posao i stariju ćerku u školu.

Negde između merenja temperature moje mlađe ćerke i pravljenja doručka, a takođe peglanja košulja i rasprave o oblačenju sa mojom starijom ćerkom, iz kupatila je izašao sveže okupan i obrijan moj divni muž. Njegov zavodljiv parfem širio se stanom poput virusa i ozbiljno upropastio miris mog omiljenog doručka - duplo prepečenog tosta sa puterom i marmeladom od šumskog voća.

Pogledala sam njega, pa sebe, pa opet njega i sebe i tog momenta sam htela da me nema.

Da je tog časa, kojim slučajem, ogledalo bilo ispred mene, mislim da bi ga lansirala u vasionu u nanosekundi.

Sa punđom na glavi starom tri dana i starom oklembešenom trenerkom na sebi, noktima do pola nalakiranim, a pola izraslim, imala sam propusnicu za pakao odmah. Misli su me obuzele i srce je počelo da kuca kao ludo. Diši, diši, govorila sam sebi, sve će proći. Čoveče, kako sam ovo sebi dozvolila¬?

I onda je krenulo... Zašto samo muškarci idu na posao kada su im deca bolesna? Od kad se to podrazumeva? Ili još gore, ne podrazumeva se, samo kod mene se podrazumeva. Zašto sam ostala sa decom toliko dugo, zašto odmah nisam išla na posao. Koji posao? Ma bilo koji posao, vrištim u sebi, alo, budi se, budi se...

Tu negde na pola puta do pakla, kada se konačno situacija stišala, a srce umanjilo broj otkucaja , pokušavala sam da se setim bilo koje mudre izreke ili mantre koja bi me vratila na zemlju. I jedino čega sam se setila bila je izreka Vinstona Čerčila koja glasi „ Ako prolazite kroz pakao, nastavite hodati“. O, gospodine Čerčil a gde da nastavim da hodam? Od kuhinje do kupatila, ili od kupatila do spavaće sobe ili, ili...

Posle nekog vremena parfem mog supruga iščezao je iz stana. I on takođe. Starija ćerka je očešljala uredno kosu i ponela užinu za školu.

Temperatura moje mlađe ćerke se normalizovala. Ja nisam. Odgovorno to tvrdim. Jer koja bi to pobogu normalna žena mogla da prolazi kroz pakao pored divnog muža, dvoje još divnije dece i nije u radnom odnosu? Čudna neka žena.

Kao i ovaj dan.

Ali, sutra je novi dan. Tako je govorila Skarlet o Hara.

Tako govirim i ja.

Svaki dan.