Moderna umetnost
Reč moderna vodi poreklo od ranosrednjovekovnog modrernus, u značenju prisutnog, ovovremenog i, u proširenom smislu, novog i neobičnog – nasuprot antici, koja nije poznavala odgovarajući izraz, iako moderan potiče od latinskog modo (sada).
Ovim pojmom danas se obeležava umetnost sa kraja 19 veka i prve polovine 20 veka.
Modernizam je pokret u kulturi. Javio se kao intelektualni bunt. Obuhvata celokupni čovekov duhovni i stvaralački korpus. On je otpor protiv klišea, kulta autoriteta i pravila, protiv akademske tradicije kasnog 19. veka ali i svih prethodnih vekova. On legalizuje avangardu kao neminovnost i normalnost u novom vremenu. Ozakonjuje promenu. Modernizam je nova naučna misao, nova ekonomska i politička misao dolazećeg modernog doba. Modernizam je pokret koji generalno uključuje progresivnu umetnost i arhitekturu, muziku, književnost, likovnu umetnost i grafički dizajn i javio se u decenijama koje su prethodile 1914.
Za umetnike, modernizam je zov trube koji potvrđuje njihovu slobodu stvaranja u novom stilu i daje im zadatak da odrede značenje svog doba, čak i da preoblikuju društvo svojom umetnišću. Svakako, umetnici su uvek odgovarali na promene sveta oko sebe, ali su se retko suprostavljali njegovom izazovu onako kako su to činili pod barjakom modernizma ili s tako vatrenom ličnom predanošću.
To je uloga kojoj „avangarda“ (doslovno prethodnica) jedva da je dorasla. Iako su i jedan i drugi izrasli kao deo dekadentnog pokreta krajem devetnaestog veka, izraz avangarda, kao i modernizam, ima dugu istoriju koja seže čak do srednjeg veka.
Iako je njen domet bio postepeno ograničen uglavnom na kulturu, avangarda je ponekad igrala aktivnu ulogu i u politici. Uprkos činjenici što su avangarda i modernizam u tesnoj vezi, oni ni u kom slučaju nisu identični, već su čak i suprostavljeni. Avangarda i modernizam su imali vrlo različita značenja za različite umetnike i prouzveli su iznenađujuće efekte u svakoj od vizuelnoj umetnosti. Oboje teku protiv svog vremena. Ali dok modernizam ostaje posvećen utopijskoj viziji budućnosti koja se rađa iz prosvetiteljstva, avangarda je vezana jedino za uništenje buržoaske umetnosti. Sudeći po ovom merilu, malo je vodećih umetnika u dvadesetom veku pripadalo avangardi u užem smislu.
Danas, kada smo odbacili okove tradicionalnih autoriteta koji su nas ranije zadržavali i ograničavali, možemo delovati s jednakom ohrabrujućom koliko i zastrašujućom slobodom. Posledice te slobode koja dovodi u pitanje sve vrednosti svuda su oko nas. Naše poznavanje nas samih danas je osetno veće, ali to nam nije dalo sigurnost kako smo se nadali. U svetu bez čvrstih oslonaca, neprestano tragamo za sopstvenim identitetom i značenjem ljudske egzistencije, pojedinačne i kolektivne.
