Ne tako davno, kada je za potrebe kompanije za koju sam radila, bilo potrebno održati javni nastup pred grupom ljudi uvek bih se sledila od treme, ali sam uvek nekako dostojanstveno izdržala do kraja izlaganja i bila „počašćena“ aplauzima.

Sanjala sam čudan san. Sanjala sam pitanja i odgovore. Ali ni sada nisam sigurna ko je postavljao pitanja a ko davao odgovore. Pitanja su se sama nametala kao i odgovori. Jedino čega sam bila svesna u snu je lakoća postavljenih pitanja i lakoća odgovora. Sve je imalo smisla i bilo potpuno razumljivo i jednostavno. Neka čudna energija koju nisam nikada osetila u budnom stanju nalik najlepšoj poeziji, vodila me je putevima radoznalosti i ushićenja. Pokušaću da ih stavim na papir.

Sreća – jedina stvar koja kada se deli raste. Delite svoju radost sa drugima, ne čuvajte je samo za sebe. Nemate pravo na to. Jer ako je čuvate samo za sebe onda kao da se nije ni dogodila. Nestaće kao da nije ni postojala. Deljenje radosti sa drugima pričinjiva svima zadovoljstvo. Kakva je korist od lošeg raspoloženja? Patetike? Deljenja patetike sa drugima?