Mala od Oblaka

Ništa nije kako jeste i sve jeste kako nije, govorila je njegova simpatična supruga tog kišnog jutra.

On je pažljivo slušao njeno izlaganje, iako mu prethodna noć nije bila nimalo laka, a ni prethodne mu nisu bile baš naklonjene. Tih dana dešavala su su komešanja u firmi u kojoj je radio, a projekti koji su trebali doneti boljitak firmi, nisu naišli na odobravanje vlasnika. Sve je to unelo nemir u već ionako istrošene ljude sa kojima je radio, te je zabrinutost uzela maha, manifestujući se nedostatkom sna i manjkom razumevanja za druge.

Ona je znala da će ti poslovni olujni oblaci proći kao i mnogo puta do tada, i da je najbolje za nju da ne mudruje puno. On ionako nije mnogo obraćao pažnje na njene reči i u njena uverenja, i često je znao da kaže da živi u oblacima. Tako je i dobila naziv – Mala od Oblaka.

Tog jutra, Mala od Oblaka ispratila je svog supruga na posao. Kakav čudan osećaj, pomislila je, ispratila sam svoju ljubav na posao a od količine ljubavi koju osećam sada kada ga nema ovde pored mene, hoću da eksplodiram. Otrčala je do dnevne sobe i podigla roletne do kraja. Isto je uradila i u drugim prostorijama. Pustila je da sunce uđe u stan i otopi svu negativnu energiju.

Mala od oblaka je pomislila da li je uopšte tog jutra i padala kiša, ili je sve to bila njena uobrazilja. Kako god, pomislila je. Sreća je stvar trenutka, i ne treba je kvariti. Cvrkutala je po kući, uživajući u ispijanju sveže skuvane kafe. U pozadini se čula Nina Simone...

I Mala od Oblaka se osećala dobro. Tužne misli bile su otklonjene, sve je sada bilo u redu, taj tužni hrčak u zlatnom kavezu, sada je sišao sa tocka i jednostavno je srećan. Dan je mogao da počne!

Omiljeni karmin bio je na njenim usnama, haljina od svile činila je da se oseća kao princeza. Puštena kosa je padala na njena krhka ramena, ona je bila sasvim zadovoljna svojim odrazom u ogledalu i u tom raspoloženju , Mala od Oblaka je napustila svoj stan.

Kako čudno, pomislila je, kako je divno imati osećaj slobode pod nogama, i izaći iz zone komfora, a ipak, sva zbrka u glavi i odnosima, podređena je upravo sticanjem sigurnosti i obezbeđivanjem zone komfora.

Ništa nije bila srećnija sada, kada je svila grlila njene bokove, kada je kašmir grejao njeno telo, a stopala krasila obuća italijanskih umetnika. I ranije je slušala Ninu Simone, i ranije je lebdela na oblacima i ranije je slušala svoje srce i intuiciju. I nije grešila u svojim odlukama. Bila je srećna i ispunjena. Pitala se kada je prestala da veruje sebi? Svojim instiktima? Kada je postala hrčak u zlatnom kavezu, koji besumočno okreće točak po ceo dan? Pitala se, zašto je mislila da će je očekivana ponašanja i težnje društva učiniti srećnijom? Učinili su da samo želi i očekuje sve više i više i od sebe i od drugih.

Omamljena idejom o savršenom životu, prestala je da traga. Za istinom. Za iskustvima. Za ljubavlju. Ljubav je sada bila retki gost u njenom srcu, očekivanja su bila stalna stanica.

Neočekujući da će je ovakve misli zadesti tog dana, Mala od Oblaka je počela da se guši u njima. Suze su nekontrolisano počele da se slivaju niz njeno nežno lice a telo je drhtalo pod naletom emocija. Osećaj bespomoćnosti, gušio ju je godinama. Ona nije bila svoja, slušala je tuđe reči suviše dugo, dok nisu u potpunosti postale i njene. Plakala je tog dana dugo i intezivno.

Sledećeg jutra, Mala od Oblaka je rešila da promeni svet. Svoj svet. Sebe.

Da sluša svoje srce. Da je greje ljubav umesto kašmira. Da voli i živi svoja uverenja.

Da ne dozvoli drugima da pričaju previše dugo.

I da nastavi da sluša Ninu Simone i dalje...