Još jedno divno jutro

Noć je polako podigla svoje teške tamne zavese i na scenu je stupilo još jedno svetlom okupano jutro.

Čini mi se, nikad dovoljno naspavana, pokušavam da upijem magiju jutarnje svetlosti, tražeći energiju za nastupajući dan.

U potrazi za šoljom vruće kafe i dalekim mislima, šunjam se po stanu kao dobri stari duh, trudeći se da ne probudim ostale ukućane.

Jutro je samo moje. I šolja kafe. Podrazumeva se. Ne dam ih nikom. Sebično ih čuvam samo za sebe jer znam njihovu magiju. Magiju mira, tišine, snage i radosti.

Za tih pola sata svašta se izdešava. Nekada su to samo tihi zen momenti bez ikakvih misli, ponekad sam u društvu starih prijatelja, nekad u radnjama sa najfinijom garderobom. Nekada sa ljudima koje čak i ne poznajem, sa decom koju ću tek upoznati, nekada sam u restoranima, bioskopima, na koncertima širom sveta. Ponekad slušam glasnu muziku, a nekada samo svoj unutrašnji glas.

Sve ta razmišljanja me izuzetno raduju. Tih pola sata razmišljanja, maštanja i ispijanja kafe, daju mi snagu za novi dan.

Iz razmišljanja me prekidaju tihi koraci još uvek pospane moje mlađe ćerke, koja me traži, i pita zašto sam pobegla i zašto me nema u krevetu.

Snažno me grli i ljubi govoreći da je ne ostavljam.

Neću. Nikad. Tu sam. Za nju, uvek.

Ne govorim joj da me mojih jutarnjih pola sata maštanja i putovanja u neke druge realnosti, ne otuđuje od nje, od mojih najmilijih.

Ne govorim joj, jer je još uvek mala. Kada poraste znaće da svoje vreme za sebe sebično čuva. I neguje. Da joj koristi, da joj ulepšava dan, noć, snove i nedoumice.

Znaće da radostan i srećan čovek je mudar čovek. Zdrav čovek. Voljen. Čovek koji voli sebe i druge.

Uživajte u jutru. Svakom. Uvek.

Jer po jutru se dan poznaje.