Doviđenja tugo

Naiđu tako dani kada tišina govori više od reči, dani kada pomisliš da si potpuno nem i gluv na dešavanja oko sebe. Dani, kada se reči iz tišine same nameću, žive svoj vlastiti život, i traže da se nastane na papiru.

I što više gledam u te reči, one kao da nisu ni bile moje, tek poneki samo stih, na mene seti. Ali tog jutra, vrlo jasno se sećam, osećanja su me preplavila i stavih ih na papir.

Sad nek reči putuju u neka druga srca, možda su nekad bile moje, možda su nekad bile vaše, a možda zajedno samo sanjamo isti san, koji se život zove.

Doviđenja tugo

Volela sam puno, ponekad i strasno,

sad samo ponekad na oblacima lebdim.

Sve ostalo, lažno je postalo,

nevidljivim morem sama jedrim.

Tamo gde je nekad ljubav stanovala,

uselio se novi gost.

Tuga ne bira ni vreme ni mesto,

ruši sve pred sobom, jako a i često.

Senke sete neka odlete,

nek odvuku misli daleke.

Nek ovaj dan bude san,

pun lepote i radostan.

Ja sad znam,

da mi tuga prići više neće.

Da li je java ili san,

oduvek sebi pripadam.

Ne želim više da ulicama lutam,

beskrajno dugo, besciljno i slepo.

Dozvoliću suncu da ugreje srce,

dovoljno dugo, dovoljno lepo.

Nek me istina ne napusti nikada,

nek mi radoznalost puteve kroji.

Vetrovi mrse kosu od sada,

a ljubav dane broji.

Senke sete neka odlete,

nek odvuku misli daleke.

Nek ovaj dan bude san,

pun lepote i radostan.

Ja sad znam,

da mi tuga prići više neće.

Da li je java ili san,

oduvek sebi pripadam.