Naiđu tako dani kada tišina govori više od reči, dani kada pomisliš da si potpuno nem i gluv na dešavanja oko sebe. Dani, kada se reči iz tišine same nameću, žive svoj vlastiti život, i traže da se nastane na papiru.

Ako ikada želite da saznate pravu istinu i kako stvari stoje u životu i društvu, samo pitajte vašu decu i sve će vam se samo kasti.

U zatamnjenom kutku jednog restorana sedeli smo sami. Ti i ja. Posle više od decenije. Ovaj dugoočekivani susret trebao je da razreši misteriju mog odlaska od tebe i da nam da uvid naših novih života.

Ne tako davno, kada je za potrebe kompanije za koju sam radila, bilo potrebno održati javni nastup pred grupom ljudi uvek bih se sledila od treme, ali sam uvek nekako dostojanstveno izdržala do kraja izlaganja i bila „počašćena“ aplauzima.

Sanjala sam čudan san. Sanjala sam pitanja i odgovore. Ali ni sada nisam sigurna ko je postavljao pitanja a ko davao odgovore. Pitanja su se sama nametala kao i odgovori. Jedino čega sam bila svesna u snu je lakoća postavljenih pitanja i lakoća odgovora. Sve je imalo smisla i bilo potpuno razumljivo i jednostavno. Neka čudna energija koju nisam nikada osetila u budnom stanju nalik najlepšoj poeziji, vodila me je putevima radoznalosti i ushićenja. Pokušaću da ih stavim na papir.