Ništa nije kako jeste i sve jeste kako nije, govorila je njegova simpatična supruga tog kišnog jutra.
On je pažljivo slušao njeno izlaganje, iako mu prethodna noć nije bila nimalo laka, a ni prethodne mu nisu bile baš naklonjene.
Sreća – jedina stvar koja kada se deli raste.
Delite svoju radost sa drugima, ne čuvajte je samo za sebe. Nemate pravo na to. Jer ako je čuvate samo za sebe onda kao da se nije ni dogodila. Nestaće kao da nije ni postojala. Deljenje radosti sa drugima pričinjiva svima zadovoljstvo.
Kakva je korist od lošeg raspoloženja? Patetike? Deljenja patetike sa drugima?
Noć je polako podigla svoje teške tamne zavese i na scenu je stupilo još jedno svetlom okupano jutro.
Čini mi se, nikad dovoljno naspavana, pokušavam da upijem magiju jutarnje svetlosti, tražeći energiju za nastupajući dan.
U potrazi za šoljom vruće kafe i dalekim mislima, šunjam se po stanu kao dobri stari duh, trudeći se da ne probudim ostale ukućane.
Ovaj naslov originalan je naziv prvog i jedinog albuma grupe Šarlo Akrobata, izdatog osamdesetih godina prošlog veka. Pa ipak, ja se neću baviti počecima novog talasa i sjajnim grupama tog doba (to rade rock kritičari), već naprotiv, baviću se sadašnjim vremenom. Mislim da naslov savršeno oslikava moja trenutna razmišljanja.
Dakle, da krenemo...
Krik ili vrisak je naziv za najpoznatiju sliku Edvarda Munka, norveškog slikara ekspresionizma. Nastala je 1893 godine. Slika prikazuje užasnutu, pomalo demonsku bespolnu figuru kako stoji na mostu nasuprot krvavocrvenog neba. Ova slika je simbol anksioznosti modernog čoveka i duševnog bola, neshvaćenosti, praznine.